ПАНЧЕВАЧКИ ЛИСТ "ПАНЧЕВАЦ" О НАШЕМ ПОЧАСНОМ ЧЛАНУ SOUDABEH BABAGAPПанчевачки лист "Панчевац" је у свом броју 4112 од 28.10.2005. донео велики текст о почасном чламу нашег Друштва, славној иранској режисерки Soudabeh Babagap, кога у целости преносимо:
___________________________________________________________________________________________________NAŠA GOŠĆA: SOUDABEH BABAGAP, IRANSKA REDITELJKA
PUTEVIMA ISTINE I MIRA
„Nojevu barku”, film poznate iranske rediteljke, videla je publika na četiri kontinenta • Smisao koji je utkala u film prepoznat je svuda gde je prikazan i to je njen najveći uspeh
Soudabeh Babagap, iranska rediteljka, ovih dana ponovo je posetila Beograd, ali i naš grad. Deluje kao vrlo preduzimljiva osoba, sposobna da radi više stvari u isto vreme (režira, slika, piše pesme), ali kaže da je zaljubljenik u umetnost i da joj je rediteljski posao na prvom mestu. Nјen film „Nojeva barka” proglašen je za najbolji na 51. beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Primajući gran pri zahvalila je svima onima koji su razumeli njen film i istovremeno saopštila svoju odluku da će polovinu novčane nagrade dati za obnovu porušenih crkava na Kosovu i Metohiji (što je i uradila) jer, kako je rekla prilikom posete našoj redakciji, ceni i crkve i džamije. Već tada, prilikom prve posete, osvojila je Beograđane, ali i Pančevce. Primio ju je i patrijarh Pavle. Ukratko, Soudabeh je devojka koja pleni.
Budući da je njen film pobudio veliko interesovanje publike koja ga je videla u Beogradu, ove godine u njenu čast sačinjen je poseban ciklus koji je prethodio festivalu, a koji je ona otvorila. Reč je o ciklusu Novi iranski dokumentarni film. Bila je i član žirija na TV festivalu održanom ovog meseca u Budvi. O novim tendencijama u iranskom filmu održala je nekoliko predavanja u Beogradu i na Cetinju. Ako se ukaže prilika, rado će to učiniti i u Pančevu.
• Film „Nojeva barka” smatra se izvesnim fenomenom jer je osvojio mnogo nagrada i ima veliku umetničku vrednost. Prikazan je na festivalima širom sveta. Kako sve to doživljavate?
– Moj film je „gostovao” na četiri kontinenta. Reakcije su bile skoro istovetne. LJudi su prepoznali suštinu – poruke, slike, pouke. Pošto ste i vi imali neposredno iskustvo rata, na projekciji filma u Beogradu ljudi su mi prilazili sa suzama u očima, prožeti zajedničkom spoznajom o besmislici rata. Na festivalu „Azija-Pacifik” film „Nojeva barka” bio je jedan od tri filma nominovana za najbolja ostvarenja te vrste na dva kontinenta. Prikazan je u Americi, Rusiji, Japanu, Koreji, Španiji, Emiratima, Švajcarskoj, Poljskoj, Turskoj, Bugarskoj i Libanu.
KO JE SUDABE
– Imam 33 godine. Živim sama od 16. godine. Sve u životu rešavam sama, od najjednostavnijih do najkrupnijih stvari, što nije uobičajeno za život žene u mojoj sredini. Rođena sam u Araku blizu Teherana, gde je živela porodica moje majke. Posle tri dana moja majka i ja otišle smo u mesto odakle je moj otac, a to je južna oblast Irana, koja se graniči s Irakom. Osetili smo tragične posledice rata. Morali smo da napustimo kuću, školu, prijatelje, sve. Ostale su samo uspomene. Moja porodica se preselila u drugi grad, a ja sam otišla u Teheran na studije filmske režije. Diplomirala sam i ostala u Teheranu, gde i sada živim. Selidba i iskustvo izbeglištva iz južne oblasti Irana obeležili su moj život, što se vidi i u „Nojevoj barci”, kao i u drugim mojim filmovima. Kada bih režirala film o nekadašnjoj Jugoslaviji, opet bi to bio film o posledicama rata i težnji ka miru – izjavila je za „Pančevac” poznata iranska rediteljka Soudabeh Babagap.
• Da li vam slikarstvo i poezija pomažu u kreiranju filmova?
– Svoje filmove zovem poetski dokumentarnim. Slikarstvo i poezija mi daju priliku da se iskažem kao reditelj. Znajući da film dolazi iz mog ličnog iskustva dok sam snimala „Nojevu barku”, povremeno sam osećala strah. Bojala sam se da li će drugi ljudi razumeti simboliku barke isprepletene sa sudbinom ljudi. U suštini film i jeste jedna drevna priča o gubitku i pokušaju da se osmisli život. Smisao koji sam nastojala da utkam u film prepoznat je svuda gde je film prikazan i to je moj najveći uspeh.
• Rekli ste da film „Nojeva barka” dolazi iz vašeg ličnog iskustva. Kako to objašnjavate?
– Kada danas razmišljam o teškim i dugotrajnim posledicama rata, shvatam da me je taj rat na neki način obeležio. Bila sam dete, ali deca iz ratnog okruženja dublje doživljavaju tragedije ove ili one nacije. Ta deca sazrevaju ranije i uvek deluju starijim od svojih vršnjaka. Život me je naterao da odrastem, a ja sam samo želela da budem dete. Moje osamostaljivanje sa 16 godina očito govori i o želji za uspehom i potiskivanju velikog bremena ratnih tragedija. Mržnja prema ratu, pokušaj da se spreče nepotrebne apokalipse i sudbina nevinih žrtava često su prisutni u mojim rediteljskim ostvarenjima. Verujem da će se jednog dana pojaviti neko ko će spasti ljudsku rasu. Nojeva barka je simbol spasenja za sve narode sveta. NJome je spasen život. Verujem u spasitelje poput Hrista, Noa, Amame Zamana... Amam Zaman je po proročanstvu naš najveći spasitelj i mi verujemo da će on doći zajedno s Hristom da spase sve ljude na svetu. U Kuranu je Hrist veoma poštovan, a devica Marija je jedna od najznačajnijih žena, njena čistota pleni vekovima. Ukoliko pažljivije pogledate svete knjige, videćete da su u nečemu slične. Sve pozivaju na mir, ljubav, spasenje u činjenju dobrog, iskrenost i čistotu. Spasenje može biti i vera u istinu. Duboko verujem da razlike među religijama nisu bitne; naši propovednici su tu da nam govore istinu, a istina je uvek ista. Ona je duša Boga, ona je sam Bog.
• Kakvi su vam utisci o našoj zemlji, o ljudima?
– Kada me prijatelji pitaju kuda idem, kažem: u staru Jugoslaviju. Najduže sam boravila u Beogradu. Utisci su mi fantastični. LJudi su srdačni, predusretljivi, inteligentni, ali i talentovani. Samo nekoliko susreta je potrebno da vam neko postane blizak. Stekla sam mnogo prijatelja. Nešto me vuče da što bolje upoznam vašu zemlju. Za mene je veliko zadovoljstvo da budem u novoj sredini, da upoznam druge ljude, jer se kroz takve susrete otvaraju novi vidici. Zar to nije izvanredno? Ja to shvatam kao božji poklon. Kada sam dobila gran pri, jedan novinar iz Beograda predložio mi je da dođem u Pančevo i da vidim jedan lep gradić. Sada sam se uverila da je Pančevo vrlo živopisan grad. Miroslavu Nikoliću, filmskom direktoru iz Beograda, s kojim sam i posetila Pančevo i videla nekoliko znamenitosti, rekla sam da je to ljupkiji grad nego što je moj Teheran. Odmah mi je odgovorio da nema prepreke da i ja postanem stanovnik Pančeva, gde pored srpskog stanovništva žive pripadnici različitih nacionalnosti i veroispovesti. Očarana Jadranskim morem dobila sam inspiraciju da napišem pesmu „Adrijatik”. To je znak da mi je ovde prijalo.
• Kome je teže na planu umetničkog delovanja: ženama u Srbiji i Crnoj Gori ili u Iranu?
– U poslednjih 20 godina iranske žene su aktivne u svim oblastima kulture: književnosti, filmu, slikarstvu... Postižu veliki uspeh, koji je često i internacionalan. Jedna od naših dama dobila je Nobelovu nagradu za mir. Naravno, ljudi koji se bave kulturom svuda u svetu imaju probleme, a oni su mnogo veći kada su u pitanju žene. Sve one koje postižu internacionalne uspehe možemo smatrati herojima. Moje prijateljice u Srbiji prepoznala sam po istom ukusu, problemima, emocijama i osećaju za umetnost, ljubav i lepotu življenja. Među njima je i Vera Vlajić, umetnički direktor beogradskog Festivala dokumentarnog filma, koja je prošle godine bila član žirija na internacionalnom festivalu u Teheranu. Ovakav vid saradnje spaja žene iz Teherana i žene iz vaše zemlje. Slučajno ili ne, svakako je zanimljivo da su me intervjuisale upravo žene. Uprkos tome što govorimo drugim jezicima, nekako možemo da se razumemo. To je takozvani ženski senzibilitet.
Verka Mitkovska
_____________________________________________________________________________________________